Uttarakhand – u podnožju Himalaja

Pre nego što pređemo na beskrajno duge opise iskustva iz planinskih predela Dehraduna i Rishikesha, upozoravamo one sa kratkom koncentracijom da će ovaj post imati tri dela u kojem se prvi odnosi na Dehradun, a druga dva na Rišikeš. 

Put ka Rišikešu – (preko Hare Krsne) do Dehraduna

Naš saputnik, Sunil Prim je bio bivši pukovnik u vojsci koji je pre tri godine postao civil i otisnuo se u IT biznis. Iako dolazi iz Kshatriya kaste (warriors), kaže da je to bila slučajnost što se posvetio baš vojnoj karijeri. Ipak, svoj posao je mnogo voleo i ne bi ga napustio da mu sinovi nisu otišli na studije u USA koje koštaju mnogo puta više od od njegove godišnje plate.

Od Sunila smo dobili iskustvo o Partition-u iz ugla čoveka čija je porodica od preko 50 članova jedina iz njegovog sela preživela masakr 1947. godine u Pakistanu. U selu u kojem je nekada živelo 14 velikih Indijskih porodica, ostali su živi zahvaljujući prijateljima muslimanima koji su ih, rizikujući sopstvene živote, odbranili od zla. Ipak, nakon tri godine, život je postajao sve teži, tako da je Sunilov deda odlučio da porodicu preseli u Indiju.

“The same thing was happening on the other side of the new border: Indians were killing and forcing Pakistanis to leave their land where they used to live for more than 7 centuries. We were complete foreigners in India, same as Pakistanis who came to live from Delhi to Lahore. Many of them never adapted to the situation. At the end, the main reason for atrocities was not politics, but stilling the land from the neigbhours”, zaključio je gosn Prim i dodao da je u neku ruku to bila sreća što su naterani da odu, budući da se društveno uređenje Pakistana ni dan danas nije značajnije promenilo od tog vremena. Tamo je, tvdi gosn Prim, na snazi neka vrsta mutant feudalizama koji omogućava postojanje radikalne grupe kao što su Talibani.

Napolju su se i 30 kilometara nakon odlaska iz Delhija smenjivali prizori slamova i đubreta razbacanog sa svih strana. Bilo je rano jutro i desetine Indijaca su na razmaku od po par metara jedan od drugog srali na poljanama pored pruge.

“It’s very sad to see how Delhi became dirty and neglected. Only 25 years ago, my brothers and I were swiming in the clean and beautiful Jumna river. Now, this would be impossible even to imagine.” rekao nam je kada je video predmet naše znatiželje. 

Pošto je kao vojnik puno putovao po Indiji, satima nam je pričao o svim mestima koje smo želeli da posetimo i preporučivao druga o kojima nismo razmišljali. Pričao nam je o Dehradunu i o Rajashtanu i crtao mape kuda bi trebalo ići, od Jaipura, preko Pushkara do Jaisalmera. 

Razgovor je prekidao konobar koji je donosio hranu. U cenu vozne karte od par dolara, ulazio je i čaj, doručak, čaj,  voda, čaj, sok, i još jednom čaj, tako da nas je kondukter-konobar posećivao dosta često.

***

Dehradun je glavni grad novonastale države Uttarakhand, koja se 2007. odvojila od Uttar Pradesha. Ovaj planinski gradić je još za vreme britanske vladavine bio administrativni centar i veoma privlačan vladarima i bogatijim kastama. Tome je pre svega zaslužna geografska lokacija koja, tokom letnjih meseci dok je ostatak Indije užaren, ovaj grad održava dovoljno svežim i dovoljno blizu planinskih odmorišta na Himalajima.

Po dolasku u Dehradun, slično kao nekada na autobuskoj stanici ili na aerodromu u Beogradu, sa svih strana su nas opkolili taksisti. Odbijali smo ih odsečnim: No!, No!, No!

Ako bi neko navalio da hoda pored nas i nastavio da priča: taxi, taxi? Buda bi ga pogledao ljutito i rekao "I told you No!", istovremeno bivajući svestan da se ponaša kao američki turista, što je verovatno i najbliže našem trenutnom statusu.

Rahul nam je rekao da na svakoj stanici ili aerodromu postoji oficijalna vladina taxi kancelarija (trafika) u kojoj sede činovnici koji imaju fiksne tarife za prevoz putnika nakon što mu date adresu. To je najsigurniji način da ne budete ošišani. Pružili smo adresu, ali je službenik bio zbunjen.

Istog momenta kada se u Indiji pojavi bilo kakva zbunjujuća situacija, može se očekivati uključivanje bar još tri slučajna prolaznika koji će ili pokušati da reše problem ili samo stajati pored i radoznalo, otvorenih usta, gledati o čemu se radi. U ovom slučaju vladin službenik je gledao našu adresu, putnici iza nas i taksisti su bez nervoze pokušavali da mu objasne gde se to nalazi, zatim je gledao u neki cenovnik, zatim bi pitao sledećeg po redu gde on putuje, pa njemu izdao račun, pa se opet vratio na nas i to je trajalo neko vreme.

  

Ubacili smo stvari u auto rikšu i čekali da se vozač raspravi sa vladinim službenikom, verovatno oko cene koju mu je prepisao. Ova rikša, kao i sve ostale u Dehradunu su izgledale puno bolje nego u Delhiju. Bila je čista, nečujna i nije bilo nikakvih religijskih nalepnica po njima.

Saobraćajna gužva je trajala neko vreme i nije obećavala nikakvu kvalitativnu promenu u odnosu na iskustvo iz Delhija. Zatim smo krenuli da se uspinjemo; prizor je bio sve lepši, vazduh sve čistiji, prvi put od kada smo došli u Indiju, osetili smo zadovoljstvo prirodom i okolinom. Počeli su da se pojavljuju ashrami i majmuni (ne navijački nego oni pravi) sa obe strane puta.

Shirish Pandey nije čak ni rođeni ujak Raulu, ali se slučajem preziva isto. Na Rahulovu molbu nas je primio u kuću koju je sam isprojektovao kada se penzionisao i rešio da se sa svojom predivnom ženom Kishori nastani u ovom planinskom mestašcu.  G. Pandey je po zanimanju bio mehanički inženjer u rudniku zlata. Na terasi koja predstavlja dnevnu sobu okačena je fotografija na kojoj Shirish ponosno prima neku prestižnu rudarsku nagradu od strane predsednika Indije.

U toku tri dana smo ušli u njihovu rutinu koja se ogledala u jutarnim asanama, šetnji, čaju, doručku, radu, pa opet, šetnji, ručku, čaju, večeri, i odmoru uz TV.

Shirish je tip osobe koja svako pitanje shvata ozbiljno i trudi se da daje precizne odgovore. Kao da je svako pitanje shvatao kao izazov za svoj um i trudio se da bude što koncizniji. Budi se to posebno dopalo jer je mogao da izbacuje serije pitanja bez opterećenja, a koja se pritom nisu ticala samo prljavštine u Indiji. Tako smo između ostalog saznali puno o istoriji i običajima Indije, cenama nekretnina, političkom uređenju i tekućim problemima, ali i o običaju ugovorenih brakova:

“Ugovoreni brakovi gube na značaju, naročito u velikim gradovima gde je slabiji uticaj porodične tradicije”, ispričao nam je Shirish nakon što je rekao da su njegovi sinovi oženjeni upravo tradicionalnom metodom. “Postoje mnoge prednosti i mane na obe strane, i time se ne treba opterećivati. Ja poznajem svega nekoliko brakova iz ljubavi koji se završio razvodom, a ne poznajem nijedan ugovoreni brak koji se raspao. Svi brakovi imaju svoje krize, ali u slučaju ugovorenih brakova porodice su više uključene i vrše pritisak da se ugovoreni brak ne rasturi čime pomažu da se krize prebrode. S druge strane, takav pritisak porodice i okoline otvara mogućnost za duboko nesrećan život.”

Postoji čitav sistem kako se ugovoraju brakovi. Običaj je da mladić vidi slike devojke (ili ode u posetu na viđanje), nakon čega se izjasni sa „može“ ili „ne može“. Onda porodični jyotish (đotiš - astrolog) uradi uporedni horoskop i ako se podudaraju, onda mogu da nastave po proceduri. Astrolog je ujedno i neformalna mogućnost da se ukoliko se devojci ne svidi mladić, našteluje horoskop tako da se ne podudaraju. Ovo je jedino moguće ako je mladina porodica izabrala đotiša, što je obično slučaj.

G. Shirish Pandey pre više od 30 godina nije bio u mogućnosti da dođe na ugovoreni sastanak pre venčanja niti da vidi mladu na fotografiji.

Oh! kakve sreće kada je ispred sebe ugledao dvadesetogodišnju vanvremensku lepoticu – Kishori. Na zidu njihove lođe, pored fotografije sa predsednikom Indije, okačene su i porodične fotografije. Među njima dominira fotografija sa njihovog venčanja na kojoj je Kishori nestvarno lepa. Danas izgleda gotovo identično. Na svom stidljivom engleskom pitala je Maju kako održava liniju i lepotu, na šta smo joj uzvratili istim pitanjem. Nasmejala se zadržavajući devojačku stidljivost.

Mr Pandey je preuzeo očinsku ulogu , pa nas je poslao u gostinsku slobu da odmorimo od puta. Buda je legao da leži (ref: Dujso), a Majče se instalirala na terasu da čita i uživa u blagom suncu. Posle 10tak minuta, uz veliku buku upala je u sobu sa izbezumljenim izrazom lica koji je u momentu najviše podsećao na Jakova – bezbrižni dečiji strah obavijen uzbuđenjem koje se manifestuje kroz smeh.

Potpuno je zaboravila na majmune koji su čitavo poslepodne jurili preko krova do drveta i natrag i na momenat se ukočila od straha kada je jedan uskočio na terasu. Oboje su pobegli sa terase; verovatno je i majmun izbezumljen kao i ona otrčao kod svojih rođaka da im ispriča kako je sam sebi zaličio na Jakova.

Hranu nam je spremao Ajay, kućni pomoćnik koji se kao dečak pridružio Pandeyima i od tada neprekidno sa njima živi već 30 godina. Institucija kućnog pomoćnika je predmet velikih kritika boraca za ljudska prava u Indiji koje se pre svega odnose na nešto što najviše liči na robovlasnički odnos i činjenicu da gazde pomoćnike posmatraju i prema njima se odnose kao prema nižoj vrsti.

Kada smo mu suprotstavili argument da i u Evropi i u USA postoje kućni pomoćnici, Rahul nam je govorio o razlici između ustrojstva u Evropi i u Indiji i navodio brojne primere u kojima su kućni pomoćnici i radnici bez ikakvog ugovora i socijalne zaštite. Ono što je de facto velika razlika je da u Indiji kućni pomoćnici žive sa svojim “poslodavcima” – obično u improvizovanim sobama lošeg kvaliteta. Najčešće ne primaju platu, već novac ostaje kod gazdi jer “radnici ne znaju da se odnose prema novcu”. Tako da nije redak slučaj da se posle desetina godina službovanja iscenira slučaj krađe, prevare, napada ili nečega sličnog kako bi radnik ostao bez ušteđevine.

Ajay je deo porodice; kada se ženio, porodica Pandey je stajala iza njega i pomogla mu kao da je njen sastavni deo. Takođe, pre nekoliko godina su kupili kuću u Dehradunu na njegovo ime i obezbedili mu egzistenciju i nakon odlaska od njih.

Ipak, Ajay nikada nije sedao sa nama za sto, već metar-dva udaljen od nas.

U toku noći, Buda je pratio rezultat prve Partizanove evroligaške utakmice od odlaska Duleta Vujoševića. O svrsishodnosti i smislu toga se u našoj kući više ne raspravlja. Na poluvremenu Bane mu je uz rezultat javio da Ogi i on dolaze u Indiju za mesec dana:

-          Budo!!

-          Kako stojimo?

-          Poluvreme, jedan za njih. Dolazim tamo, kupio sam kartu za 6. decembar.

-          Kako... Ko... Gde dolaziš?

-          Pa u Indiju, kupio sam kartu. 6. decembra dolazimo Ogi i ja. Ajde čuvaj se! Javljam rezultat.

***

Sutradan je Shirish za nas isplanirao da odemo do planinskog gradića Masurija - nešto kao Vrnjačka Banja na 2500m, van sezone.

Posle doručka Kishori je donela Maji dva kompleta indijske odeće, narukvice i bindi (one tačkice koje udate žene stavljaju između očiju). Maja je odmah probala oba i realno se napravila na Indijku. Uradila je defile pred domaćinima i ponosno rešila da će obući jedan komplet za put u Masuri. Kišori je bila jako srećna kada ju je videla obučenu u „žensko”.

Vreme čekanja busa smo kratili gledajući ljude i otpad oko sebe.

Ispred prodavnice sedela je grupa lokalaca; to je onaj tip ljudi koje svako mesto ima - ortaci koji sede ispred zadruge u selu, ili ispred diskonta pića u blokovima. Razlika je bila u tome što ovde niko nije namršten. Gledaju okolo i komentarišu, smeju se i zadirkuju. Majče ih je slikala, a oni blago pozirali.

Bus je bio pun, ali je stao i primio nas. To je standardna stvar u Indiji; nikada nijedan prevoz nije toliko pun da ne može da primi još nekog putnika. Čak i vic ide nekako slično:

-How many Indians can fit in a riksha?

-One more.

Skijaši i borderi će prepoznati da put ka Masuriju predstavlja 30tak kilometara uspona sličnog onom od Rudnice ka Kopaoniku - bezbroj lakat krivina koji je ovaj autobus stoički podnosio. Generalno tema saobraćaja i načina vožnje u Indiji je toliko široka i svakako zavređuje čitavo poglavlje koje ćemo ostaviti za neki drugi put.

Autobus se toliko naginjao u krivinama da smo svakog trenutka očekivali da se survamo niz liticu. Ako bi se posmatrao iz ptičije prespektive prizor bi bio dovoljno nerealan da bi mogao da prođe kao animirani film. U krivinama je vozač stiskao jaku sirenu da bi naglasio svoje prisustvo. Posebno je dugo i jako svirao kada je preticao drugi autobus u nepreglednoj lakat krivini, kao da će sirenom da otera mogućnost dolaska vozila u susret.

Gospodin Shirish nam je još prvo veče posebno istakako veoma bitnu stvar – da probamo da gledamo samo pozitivnu stranu stvari, bar dok smo u Indiji. Ovu mudrost smo instant prihvatili i odlučili da šofera posmatramo kao najboljeg reli vozača.

U ovom kao i u svakom dosadašnjem autobusu, bilo je bar dvoje ljudi kojima je muka (nose posebne pamučne maramice koje prekrivaju preko usta i nosta) i koji vrlo često povraćaju kroz prozor.Pored nas su sedele dve devojčice koje su posle nekoliko minuta zamenile mesta da bi jedna od njih prišla prozoru i povraćala. Nakon 15tak minuta, ponovo su se zamenile jer se i drugoj smučilo. Iza nas je tip držao maramicu na očima i ustima i pokušavao da se mislima prebaci na neko lepše mesto. Tek smo tu shvatili zašto su prozori na autobusu do te mere isflekani i prljavi.

Masuri je planinski gradić u podnožju Himalaja. Svoju turističku značku je dobio najviše zbog toga što se sa vidikovca, pod uslovom da je vedro, u daljini vide najviši kopneni rastući vrhovi na planeti Zemlji.

Pri izlasku iz Gondole koja vodi do Gun Hill-a, vidikovac sa kojeg se posmatraju Himalaji, sačekkušu nam je napravila grupa od 10tak mladih Indijaca - turista koji su jedan po jedan, a zatim i u parovima, kvartetima  i kvintetima zamolili da se slikaju sa nama. Ta molba za fotografisanjem se ponavlja nekoliko puta dnevno; postala je takoreći rutina tako da smo počeli da razumemo koliko je težak život Zdravku Čoliću.

Na Gun Hill-u postoji nekoliko mesta odakle se može uživati u pogledu na Himalaje i na doline sa obe strane planine. Uživali smo u pogledu na ove snežne vrhove čitavih 6 minuta i prokomentarisali kako dok se ne popnemo na bar jedan od njih, nisu vredni gledanja. Po narudžbini, pomislili samo na druga Švabu.

Na posebnom mestu sa kojeg se gleda na tri strane oko planine, nalazi se nekoliko durbina koje lokalci iznajmljuju za gledanje ka Himalajima. Nas je više zanimalo da okrenemo durbine ka selu i posmatramo ljude što je totalno zbunilo lokalce-iznajmljivače; imali su jasan koncept za turiste koji se sastojao od pokazivanja nekoliko vrhova koji su svi izgledali isto. Svaki put bi prilazio drugi lokalac, sa stavom „neka ja ću im objasniti“ i opet okretao ka Himalajima. I svaki put smo morali da sklanjamo njegove ruke i okrećemo ga ka naselju, jer nas je zanimalo da gledamo kuće na udaljenim brdima do kojih se teško dolazi peške, arhitekturu kuća na kući (ala Beograd pod vlašću SPO-a 90tih) ili klince kako se jure u dvorištu škole. Nismo im bili jasni, ali su uvređeno digli ruke.

Ipak, ljudi su bili puno pitomiji i sređeniji što je uticaj mirnoće planinskog mesta ali i velikog broja turista čije se trošenje ovde slije na veći procenat stanovništva nego što je to slučaj u Delhiju.

Po povratku, Kishori i Shirish su bili spremni da čuju sve detalje puta, što Maji nikada nije teško da dočara.

***

Narednog dana je trebalo da pođemo u Rishikesh.

Sa Shirishom i Kishori smo proveli tek tri dana, što je bilo dovoljno da ženski članovi skupine puste suzu na rastanku.

Pre rastanka nam je Shirish objasnio da će im trebati neko vreme da se ponovo naviknu na samoću. “I am easy, I always find the way to entertain myself, but for Kishori it will be harder”

Dok se Maja obuvala prišla joj je gospođa Kišori i na mršavom engleskom jeziku rekla :

-          Me no good you going.

-          But we will come back.

-          When?

-          In 2-3 weeks, depends if we are going to like Rishikesh.

-          When?, ponovila je.

Budi je u hodniku prišla i otopila srce kameno rečima: You are like my son, setno mu obema rukama stiskajući obraze.

Dovezli su nas do autobusa za Dehradun. Tek smo tada shvatili da je deo grada u kome oni žive zapravo stari gradić Rajpur, koji se zbog naglog širenja Dehradun-a stopio u predgrađe ove nove prestonice.

Kada smo ulazili u autobus, uvek vedro i nasmejano mladalačko lice gospođe Kišori se najednom transformisalo u tugu. Brisala je suze belim shalom koji uvek nosi oko vrata. Njene emocije su nas rastužile. Maja je momentalno uzvratila suzom.

Autobus je krenuo posle 10tak sekundi, tako da rastanak nije trajao dugo. U suprotnom, emocije bi tražile put napolje iz skučenog autobusa.

Trebalo nam je neko vreme da se oslobodimo utiska.

Maja je tišinu prekinula rečima: ona je kao ja... što se nije odnosilo samo na momenat plakanja.

***

U autobusu nam se odmah pridružio veseli mladi Indus koji je hteo da razgovara: ko smo, gde putujemo... Budu je fotografisao mnogo puta svojim telefonom na kojem su fotke izlazile kao u onom iskrivljenom ogledalu u cirkusu. Pričao je sve vreme na hindu sa tek po kojom smešno izgovorenom engleskom rečju. Pokušavao je nešto da kaže što nikako nismo razumeli, pa smo pitali ostale u autobusu da prevedu. Posle nekoliko minuta potrage i pola minuta izlaganja Indijca, prevodilac je vrlo skromno preveo: Your personality is very good.

Autobus je stajao ili usporavao svakih par stotina metara da bi putnici mogli da uskaču ili iskaču. Kondukter je imao sistem zvižduka koji je vozaču govorio da li treba da uspori, stane ili krene.

Isti sistem zvižduka ako ne i komplikovaniji su imali i u autobusu u Masuriju. Posebno je zanimljivo bilo slušati signalizaciju pri parkiranju autobusa u rikverc. Umesto onog što bi u Srbiji bilo: Može, može, još malo, može, koooči!!!, ovde je funkcionisao sistem zvižduka.

Po izlasku iz autobusa, prišla nam je bela devojka koja je putovala sama i pitala da li hoćemo da podelimo  rikšu do Laksmandžule. Nismo imali pojma šta je Laksmandžula pa nam je objasnila da je to najviše selo u Rishikeshu, nekoliko kilometara uz reku Gang u kojem se nalazi puno ashrama i konaka za putnike.

Devojka je sa Aljaske i ovo joj je već ko zna koji put u Indiji. Upravo je došla iz Daramsale, izbegličkog centra Dalaj Lame i izgledala je onako kako smo zamišljali sebe za pola godine u Indiji: bila je uvijena u krpe; dlake na nogama su joj bile duže od Budinih.

Odlučili smo se za Bhandari Swiss Cottage, odmorište preporučeno od strane Lonely Planeta.

Brzo smo se dogovorili za menadžerom za cenu dvokrevetne sobe sa kupatilom: 7$ dnevno.

Soba je bila bolja nego što smo očekivali. Bila je prostrana i imala je toplu vodu, što je retkost u Indiji.

U hodniku i u bašti sedelo je mnogo Evropljana i Amerikanaca. U bašti tačno ispod naše sobe sedeo je par sa devojkom – učiteljicom koja im je pomagala da savladaju neko gradivo vezano za otvaranje čakri. U jednom momentu, Maja je pobegla u sobu da bi mogla opet da bude Jakov:

-           "Ne možeš da zamisliš na šta ovo dole liči" kikotala se i pokazivala ka učenicima i učiteljici, "S vremena na vreme pogledam ka njima i svaki put neko novo ludilo. Sada ih je razbacala po dvorištu, devojka blaženo sedi na travi i nešto peva, momak sedi na stolici par metara od nje u nekoj meditativnoj pozi a učiteljica ide oko njih i rukama kao bioenergetičarka prelazi preko njihovih tela...”

-          “Videću te za mesec dana”, mudro je odgovorio stari Buda “kada i sama kreneš putem smešnih misli i blesavih poza”.