Delhi Experience

Desetak dana pre polaska u Indiju, Nina i Slobs su nam poslali knjigu City of Djins britanskog pisca William-a Dalrymple-a. To je nesvakidašnji putopis koji kroz razgovore koje je WD vodio sa žiteljima Old i New Delhija razvlači priču o ovom gradu.

Bolje od bilo kojeg turističkog vodiča, WD nas je uveo u fantastiču istoriju Delhija, ali i u još veći sunovrat koji je otpočeo 1947. godine i koji bez prestanka traje do danas.

New Delhi, poznat po arhitekti koji ga je projektovao i kao Lutienov Delhi, izgrađen je pre tačno 99 godina. Britanski graditelji se nisu dali zbuniti u narodu uvreženim proročanstvom da će onaj ko izgradi Novi Delhi kratko u njemu vladati.

Te kobne 1947. Delhi nije, kao mnogo puta do tada srušen.

Štaviše, dogodio se jedan od najpozitivnijih momenata u njegovoj bližoj istoriji kada se gorepomenuto proročanstvo ispunilo i jedinstvena Indija (u čijem sklopu su bile još i Pakistan i Bangladeš) izborila za nezavisnost od Britanske vlasti. Zbog izostanka političkog dogovora oko toga ko će biti predsednik slobodne države Indije i kako će biti organizovani neki od njenih delova, istim aktom kojim je Indija dobila nezavisnost, dogodila se i podela teritorije na Indiju i Pakistan, iz koje je kasnije izdvojen i Bangladeš. Taj događaj je u istoriji i svesti građana poznat kao Partition.

Iako se i Mahatma Gandi, kao neprikosnoveni autoritet kod obe suprostavljene strane, otvoreno protivio podeli, smatrajući da su muslimani i hinduisti deo iste tradicije i oslobođeni bilo kakvih međusobnih netrpeljivosti, Partition je pored teritorija za sobom doneo i razmenu od oko 15 miliona stanovnika i skoro milion leševa, uključujući i samog Mahatmu Gandija.

Veliki broj autohtonih stanovnika Delhija, Muslimana, proteran je u Pakistan. Istovremeno, veliki broj Hindusa i Sikha došao je iz Pakistanskog Punjaba u Indiju. Delhi je za nekoliko godina od nešto ispod  milion stanovnika došao do blizu dva miliona. Kulturološki, grad je doživeo potpuni preokret. Starosedeoci su Punjabi doseljenike smatrali divljacima, dok su doseljenici ove druge smatrali razmaženim i dekadentnim lenjivcima.

Sledeći jaki ožiljak, Delhi je dobio1984. godine kada je tokom četvorodnevnih nereda izazvanih ubistvom Indire Gandi od strane njenog Sikh telohranitelja, ubijeno oko 3.000 Sikha, takođe starosedelaca Delhija.

Ova dva događaja napravila su toliko duboki jaz između starog i novog, da je Delhi skoro u potpunosti izgubio posebnost koju je vekovima gradio svojim odnosom prema kulturi i umetnosti, gospodskom otvorenošću prema putnicima i posetiocima, ekstravagantnim načinom života i naravno velikim bogatstvom.

U zavisnosti od izvora i zanesenosti istoričara, grad je konstantno naseljavan ljudima između 4000 i 6000 godina. Veruje se da se na mestu Delhija nalazio legendarni grad Indraprašta, prestonica porodice Pandavas iz Mahabharate. Ipak, građevine koje su vidljive, dokazano datiraju (tek) iz 6. veka pre Hrista. Pronađeni su i potvrđeni ostaci 7 gradova koji su se u poslednja dva milenijuma nalazila na mestu sadašnjeg New Delhi-ja. Edvin Lutjens je, kao vodeći britanski arhitekta s početka stoleća, odlučio da New Delhi u sebe uključi ostatke svih sedam prethodnih gradova.

* * *

Da smo se mi pitali, ništa od toga ne bismo videli, ni lepog ni ružnog, već bismo ostali u Noida Campus-u da na miru potrošimo svoju, šokom novog sveta, prljavštine i haosa, stvorenu zanemoćalost.

Srećom, nismo se pitali mi, već William Dalrymple i Prof. Rahul Pandey.

Rahul je nesvakidašnji stručnjak za Operations Management i gostujući profesor na nekoliko fakulteta u Indiji i svetu. Pre par godina je po preporuci proveo mesec dana u COTRUGLI-ju gde su se Buda i on združili i održali kontakt i nakon Rahulovog povratka u Indiju.

Kada ga je Buda u Zagrebu smarao pričama o Jyotish astrologiji i indijskim prorocima, Rahul mu je naučničkom trezvenjošću objašnjavao da mlati gluposti. S druge strane, naglasio je da i on sam pokušava svaki dan po malo da meditira, ali da sve te organizovane skupine jogina i prosvećenih ljudi uglavnom služe za šišanje evropskih i svetskih ovaca.

Nesvakidašnji je pravi opis za Rahula jer je u Operations Management zajednici veoma poznat i cenjen po svojim stručnim radovima, ali i zato što je pre 6-7 godina napustio posao i karijeru i sa svojom tada 5-godišnjom kćerkom rešio da obiđe Indiju uzduž i popreko u cilju upoznavanja sa ključnim socijalnim problemima sa kojima se njegovi sugrađani suočavaju. Od tada dobar deo svog vremena odvaja pomažući društvu da podigne svest o socijalnim nepravdama.

Nekoliko meseci pre dolaska u Indiju, Rahul nas je spojio sa više od 20 ljudi iz raznih delova Indije koji su nam se redom javljali i očekivali naš dolazak.

U pitanju su Rahulovi rođaci u Bangalore-u, Lacknow-u, Dehradun-u, Varanasiju, Hyderabad-u... ali i prijatelji, freedom fighter-i, lideri društvenih pokreta u Delhi-ju, Jaipur-u, Bangalore-u, Mumbai-ju, Chennai-ju, Massouri-ju i gde god drugo smo poželeli da odemo.

U Delhi-ju nam je organizovao smeštaj u Noida Campusu Indian Institute of Management, u Bangaloreu smeštaj i predavanje na Indian Institue of Science. Budi je ugovorio sastanke sa dekankom i profesorima koji vode online programe.

Ovo putovanje nije u osnovi čista razonoda, već ima i svrsishodnih elemenata.

DELHI EXPERIENCE

Prvi dan smo ipak stigli na ručak u 14h. Rahul nas je nekoliko puta budio jer je našim dolaskom bio uzbuđen podjednako kao i mi. Veoma mu je bilo stalo da nam period navikavanja na Indiju prođe bez problema. Posebno je bio naglasio svima u kampusu da vode računa o nama pa su nas momci sa recepcije redovno pratili do trpezarije i sve vreme dopunjavali tanjire i čaše.

Buda je nakon sastanaka na fakultetu odlučio da prisustvuje predavanju profesora marketinga Amit-a M.  Bio je vidno zadovoljan polemikom čak i u momentima kada se po akcentu engleski jezik nije puno razlikovao od hindu-a. S druge strane, Maja je pred ozbiljnim napadom tiltovanja rešila da dečije posmatra fizionomije prisutnih. Suma sumarum,  ustvrdila je: nijednog hipstera; jedna stilizovana osoba i to pripadnik Sikha; i svega tri devojke, studentkinje.

Prof. Amit M. je jedna simpatična pojava. Visok i odmeren, velikim znanjem i svojim neizostavnim brcima uliva autoritet studentima.

Nakon večere, Buda je otišao da se pozdravi sa njim.

„Pretpostavljam da ste dolaskom u Indiju doživeli veliki šok?“, pitao je Budu neznajući da ovaj koga god sretne pita: „Da li vi vidite ovo đubre ovde? Evo ovo ovde recimo? I ovo? I ovo? A jel to vama smeta?“

Amit je pokušavao da objasni kompleksnost problema za koji se već decenijama traži rešenje, međutim, nijedno objašnjenje nije bilo dovoljno jako.

Iz svih dosadašnjih razgovora sa Indijcima, u zavisnosti od njihovog obrazovanja i stepena društvene svesti, nekoliko uzroka problema prljavštine se pominje:

·         Nesposobnost administracije da obave sve korake odjednom. Ako krenu u kampanju za higijenu, nedostaju deponije; ako naprave deponije, nedostaje odvoz...i tako u krug

·         Veliki broj neobrazovanih ljudi kojima ne možeš ništa da objasniš a koji se uz to množe velikom brzinom

·         Korumpirani sistem koji dozvoljava korporacijama da izbacuju otpad u reke a običnim ljudima da sa otpadom rade bukvalno sve što požele

·         Nerazvijena infrastruktura, gde ogroman procenat Indijaca nemaju osnovne uslove za život, tako da nema kada da razmišlja o higijeni.

·         Ubrzan razvoj Indije i otvaranje ka svetu koji je sa sobom doneo gomilu đubreta i nerazgradivog otpada kojeg ranije u Indiji nije bilo

Ipak, naivnom oksidentalnom umu, zadojenom logikom i građanskim vaspitanjem, izgledalo je kao da je rešenje jednostavno:

1.       Organizovati deponije, prikupljanje i odvoz smeća.

2.       Kroz sve sfere uticaja na građane (religija, politika, škola) insistirati na korišćenju kontejnera i prečišćivača otpada i generalno na higijeni.

Buda je još stigao da porazgovara sa Amitom o njegovoj drugoj omiljenoj temi: indijskoj spiritualnosti i njegovim stavovima povodom toga. Po ovom pitanju, Amit je nešto blaži od Rahula. Izjasnio se kao agnostik koji se ipak s vremena na vreme moli.

Ispričao je svoja iskustva sa Jyotishima i priču o svom veoma cenjenom profesoru matematike i statistike koji je pokušao da napravi statistički model na osnovu kojeg se neke spiritualne stvari mogu naučno objasniti. Profesor ništa nije dokazao, ali se pozvao na anegdotu sa Nilsom Borom i potkovicom koju je držao za sreću iznad vrata. Kada su Bora kolege naučnici pitali: “Pa dobro Nilse Bore, kako ti tako veliki naučnik a veruješ u potpunu besmislenu stvar da potkovica doneti sreću?”

- „Ja kao naučnik smatram da je to nemoguće“, odgovoriše Bore Nilse „ali postoje ljudi koji veruju da potkovica zaista donosi sreću. Ako sam ja u pravu nikom ništa, ali ako su oni u pravu, onda sam na gubitku ako nemam potkovicu iznad vrata.“

Nakon svih pitanja na koja je odgovorio, Amit je na rastanku stigao i da nas posavetuje:

-          „Šta god radili, proživite to 6 meseci. Analizu ostavite za kasnije.“

Narednog dana probudili su nas Mrinal (30) i Anil (38). To je mladi bračni par koga nam je Rahul poslao naglasivši da ćemo imati dosta toga zajedničkog. Oboje rade u Hindustan Times-u.  Kada probamo da svedemo na najmanji zajednički sadržalac između nas i njih evo šta ispada: ona je dosta nezavisna, borac, razborita, netradicionalna a on je detinjast, smešan, zanesenjak.

Vožnja od Noide do Delhija je tek otkrila sav užas i prljavštinu Indije. Ovo je bio prvi put da preko dana prolazimo Delhijem. Od nekih 15tak kilometara koliko je Noida bila udaljena od centra Delhiija 10km smo prolazili kroz slam-ove. Gomila kartonskih kuća, hiljade ljudi na ulici izmešani sa kravama, majmunima i psima, đubre razbacano unaokolo, kanali pored puta puni ustajale vode i kanalizacije... Približavali smo se kontejneru u koji su krave ubacile svoje duge vratove i fokusirano žvakale neki karton. Prizor je bio zanimljiv i pre nego što smo prošli pored njega i videli da u kontejneru posred đubreta bezbrižno leži troje dece starosti ispod pet godina čiji su se zubi beleli od smeha i razonode izazvane kravljom posetom.

Da se o zagađenosti i prljavštini ipak želi stati na kraj govori u prilog i činjenica da je pre desetak godina Delhi uveo apsolutnu zabranu korišćenja svih goriva koji nisu eko friendly. Mogli smo samo zamisliti kako bi izgledao ovaj grad sa preko četiri miliona vozila koja troše dizel.

Anilov auto je bio eko friendly i imao je sirenu. Iskusno ju je koristio kao i svi ostali učesnici u saobraćaju.

Sviranje nije stvar hira, već načina vožnje. Na zadnjoj strani svih autobusa i kamionima piše: PLEASE BLOW HORN!

Stil vožnje u Delhiju bi se mogao okarakterisati kao bahat, ali ne verujem da ta reč postoji u njihovom rečniku. To je kao kada bi svi vozači u Beogradu u svakom momentu vozili po tramvajskim šinama, prolazili kroz crveno (ako bi i stali na njega, onda bi koristili pauzu da istrče iz auta i pišaju uz fasadu obližnje kuće), ulazili u kružni tok u suprotnom smeru, pljuvali kroz prozor nešto narandžasto što konstantno žvaću... I niko tome nije pridavao poseban značaj. Kada bismo se okrenuli da vidimo ko je to zalegao na sirenu kao ludak, i očekujemo da vidimo lice izbezumljeno od besa jer negde strašno žuri – zapravo nas dočeka pogled nekog potpuno opuštenog vozača koji jednom rukom pritiska sirenu a drugom kucka SMS i vrtli glavom levo desno u taktu panjabi muzike sa svog još uvek aktuelnog kaset-plejera.

Svi automobili su izgrebani ili udareni sa neke strane. I kada su potpuno novi, izgledaju kao kante u ovoj ludoj atmosferi. Retrovizori se retko ili nikako ne koriste; najčešće stoje sklopljeni uz auto.

Mrinal je uzela slobodan dan i povela nas u razgledanje grada. Pitala nas je šta bismo želeli da radimo a mi smo bez nekog smislenog reda nabacali nekolioko različitih predloga što je ona veoma pedantno shvatala kao svoju ultimativnu obavezu. Kasnije u toku dana smo shvatili da je bolje da joj precizno i jednoglasno kažemo šta želimo kako bi se ona manje frustrirala.

Svejedno, proveli smo dosta zanimljivo poslepodne šetajući ulicama Nju Delija. Buda je zamalo krenuo opet svoju temu o problemu prljavštine („A da li tebi (Mrinal) i uopšte vama obrazovanim naprednim ljudima Indije, smeta ... evo ovo (neko đubre) ili ovo (prljavi hodnici i zidovi zgrada) i kako je moguće da je to tako? Mislim, baš ovoliko?). Srećom, par majmuna je iskočilo ispred nas i u potpunosti skrenulo Budin fokus, pa je u sred rečenice stao i dugo, kao dete u cirkusu, gledao kako se porodica majmuna seli sa drveta, preko telefonskih kablova preko ulice pa na krov neke garaže. Onda je upitao  Mrinal: „Jel padnu nekad majmuni sa drveta, slučajno?“.

Umesto odgovora, Mrinal je požurila da nas odvede u prostorije Hindustani Times-a, gde se nalazila podrška u vidu Anila.

Anil je novinar. Pre sedam godina u velikom zemljotresu koji je pogodio zapadni Rajasthan, pao je sa drugog  sprata i polomio se na 16 različitih mesta. Preživeo je zahvaljujući tome što je prethodno bio novinar BBC-a – pa su mu lekari posvetili pažnju. Mrinal, kao autentična komunistkinja – Marksistkinja (Komunistička partija Indije je veoma uticajna među mladim intelektualcima, upravo zbog problema kasti), kaže da je i Anil sluga buržoazije čim je dozvolio taj poseban tretman. Kada se probudio iz višemesečne kome ostao je još dve godine u bolnici. Kako za to vreme nije zarađivao nije imao ni novca da plati medicinske usluge; lekar mu je rekao da će platiti kada bude imao. Ono što je ostalo kao posledica pada je na nekoliko mesta na stopalu loše nameštenih kostiju tako da npr na jednoj nozi mora da nosi cipelu broj veću od druge. Buda je grizao usnu da ne istraži slučaj do kraja i pita da li Anil kupuje uvek po dva para cipela sa različitim brojevima, ili ima neku drugu šemu za kupovinu rasparne obuće.

Anil nas je vodio po redakciji koja je izgledala kao ona u kojoj rade Klark Kent i Ejpril O’Nil: jedna ogromna prostorija sa stotinama malih bokseva. Redakcija je podeljena na deo koji piše na hindu i onaj koji piše na engleskom jeziku. Engleski jezik je u ozbiljnoj upotrebi u Indiji, ne samo zato što su bili britanska kolonija, već i zato što sve visokoobrazovne ustanove predavanja sprovode isključivo na engleskom. Svi novinari sa kojima nas je Anil upoznao bili su muškarci; žene su bile evidentna manjina u hindu delu redakcije. Mrinal je rekla da su zato u engleskoj redakciji zaposlene uglavnom žene.

Rešili smo da se ne vraćamo u Kampus bez kreme protiv komaraca i Lonely Planeta, koje smo prethodno zaboravili da kupimo na aerodromu. Mrinal je ponudila da nam pomogne u shopingu.

Iz centra New Delhi-ja smo otišli metroom natrag ka Noidi. Metro je deo posebnog iskustva kojim Delhi iznenadi putnike. Tamo gde ga najmanje očekujete, dobijete jedan od najsavremenijih metroa koji postoji trenutno u svetu. Iako su prve linije puštene u rad 2006. godine, pre par nedelja je mreža dodatno proširena novim linijama koje su napravljene uoči Commonwelth games 2010. Do 2015. godine, Delhijski metro bi trebalo da prevozi najviše putnika na svetu.

Mrinal nas je dovela u nešto što dosta liči na buvljak - posebno na onaj koji su Majče i ekipa pre par godina posetili u Šutki, prilikom putešestvija kroz Albaniju i Makedoniju.

Lutali smo kroz njega znajući da tu nećemo naći Odomos niti Lonely Planet, ali smo i dalje pratili Mrinal u korak. Već smo se pomirili da je Delhi grad od 17 miliona stanovnika bez tržnog centra ili velike prodavnice i da ćemo i ove noći na smenu stražariti i loviti komarce. A onda smo na kraju jednog prolaza ugledali The Mighty Grand India Palace (šoping mol). Sjaj u našim očima je naličio na onaj kojim su talijanski iseljenici isijavali početkom XX veka kada bi sa broda ugledali američki kontinent i viknuli „ DJAKOMO, AMEE-RIIKAA“. Te nedelje uveče, vratili smo se u kampus do zuba naoružani Odomosom  i Lonely planetom. Majče je mogla bar malariju da skine sa liste potencijalnih bolesti.

* * *

Narednog dana smo odlučili da tragom Williama Dalrymple-a krenemo u obilazak istorijskih znamenitosti.

Delhi je bio centar nekoliko carstava sa različitim religijama. Zbog toga ima jedinstvenu istoriju mešanja različitih kultura. Old Delhi je mesto gde su mogulski i muslimanski vladari sagradili nekoliko arhitektoniskih čuda poput Masdžid džamije (najveće džamije u Indiji) i Red Fort-a, sagrađenim od strane Shah Jahan-a, istog vladara koji je svojoj preminulog suprugi sagradio velelepni Taj Mahal u Agri. Na Uneskovoj listi svetske baštine nalaze se i Humajanova grobnica i Kutab minaret.

Kao i svuda u svetu, muzeji ne rade ponedeljkom, tako da nam je izbor pao na svega nekoliko znamenitosti. Odlučili smo se za posetu Humajanovoj grobnici i šetnju po Nuzam- Ud-Din distriktu.

HUMAJANOVA GROBNICA

Ova grobnica je ujedno bila i prvo mesto na kom smo sreli zapadnjake. Koristili smo stari fazon nepretencioznog priključivanja turistima koji su platili vodiče kako bismo čuli detalje vezane za ove fantastične građevine. Višeminutno vezivanje pertle ili dugo poziranje za fotografisanje tik pored vodiča samo su neki od standardnih trikova starih lisaca.

Humayun je sin Mogulskog osvajača Babura koji je početkom 16. veka došao iz centralne Azije i osvojio Delhi i dobar deo Indije. Baburovi naslednici su vladali više od 300 godina, sve do 1857. kada je poslednji Mogulski vladar Bahadur Shah Zafar proteran od strane Britanaca u Burmu.

Humayun je za vreme svoje vladavine, najpre izgubio Delhi, a zatim ga povratio par meseci pre nego što je pao sa merdevina u svojoj biblioteci i tako totalno besmisleno poginuo. Nasledio ga je 14-godišnji sin Akbar the Great, koji je do svoje 19. godine već pobedio u više od 20 velikih bitaka. Nešto kao Uroš Tripković ili Novica Veličković.

Pre smrti, Humayun je kao veliki zaljubljenik u astronomiju uspeo sagraditi lični observatorijum blizu Delhija. Instrumente i tehnike koje su Moguli koristili su uglavnom izvučeni iz Islamske tradicije. 

Grobnicu mu je napravila njegova, od tuge skrhana, supruga. U sklopu istog kompleksa, nalazi se i Džamija, konačište i ostava za karavane koji su u to vreme dolazili iz Persije i Afrike kao i grobnica arhitekte koji se verovatno prisnim odnosom sa ucveljenom udovicom ogrebao za par hektara u dvorištu.

Poslednji Mogulski vladar Bahadur Shah Zafar je, nakon pobune i kraktokrajnog rata protiv Engleza 1857. godine, pobegao i sakrio se upravo u Humajanovu grobnicu. Britanci su ga nahvatali i proterali u Burmu, ali tek nakon što su mu u čvrstom hrišćanskom milosrđu pogubili sve sinove i poslali mu njihove glave na identifikaciju. Tako je ovo mesto na neki način označilo početak i kraj veličanstvene Mogulske vladavine Delhijem.

VEČERA KOD MRINAL I ANILA

U 19h je došao taksi po nas. Išli smo kod Anila i Midal na večeru. Došla su dva vozača u novoj maloj Tati. Kupili su ga dan ranije, i reklo bi se da neće skinuti celofan sa sedišta još duže vreme. Njihova sreća i zadovoljstvo su se osećali u svakom vrpoljenju u sedištu, brisanju prašine sa instrument table, nameštanju srednjeg retrovizora i značajnom pogledu ka nama, pojačavanju i menjanju muzike... Suvozač je bio zadužen za komunikaciju sa nama, dok je očigledno dominantniji među njima vozio. Posle par minuta, Buda je pohvalio vozača, na šta je suvozač s ponosom uzvikuno: “7 year of experience”, i pokazao prstom na svog druga - vozača.

Posle 10 minuta su se izgubili.

Ja sam zaspao, a ja ostala sama da se borim sa nepreglednim nizom slamova i konstantnim izlascima suvozača da se raspita za pravac.

Prizor kroz prozor automobila se praktično nije menjao – beskonačan niz straćara, negde negde smorena krava; čak i relativno nove zgrade jednako su izgledale kao straćare, valjda zbog te sveprisutne prljavštine. Monotonost je razbila slika policajca koji je mačugom udarao u zadnje delove auto-rikši i tako krčio saobraćaj u jednoj ulici.

Posle dva sta, konačno smo stigli na odredište. Suvozač je tražio 450Rs ($10) ali nas je Anil zaustavio i rekao da će novac dobiti kada se vrate po nas. Nakon desetak minuta rasprave, dogovorili su se da dođu za četiri sata po nas.

Iako je naglasila da nije imala puno vremena, Mrinal se očigledno potrudila oko večere.

Ona dolazi iz porodice Bramana. Trenutno radi kao recezent u Hindu Times-u ali želi da položi državni ispit i zaposli se kao profesorka, što joj je porodična tradicija. Poslednji u nizu Bramana je bio njen otac, tako da su Mrinal i njene sestre i brat tek prva generacija koja treba da prelomi tradiciju kasti. Indija je sekularna država od 1950. te je zvanično kastinski sistem, kao religijska tradicija, ukinut. Međutim, u realnosti, i dalje se tek u po nekom slučaju desi da se građani iz nižih kasti uzdignu iz siromaštva.

Ipak, ono što se realno dešava je svakako neka transformacija uslovljena globalizacijom koja podrazumeva promenu društvenih vrednosti i ekonomskog funkcionisanja zemlje. Indija, takođe, prolazi kroz bolan proces tranzicije i modernizacije koji sa sobom vuče sve bolesti brzo razvijajućeg društva: korupcija, velika jaz između bogatih i siromašnih, slabe institucije, itd. Od ostalih zemalja koje prolaze kroz slično iskustvo, Indija se razlikuje samo zbog kastinskog sistema koji dodatno pojačava nejednakost i nepravdu.

Otuda Komunističke partije (ima ih više) imaju veliki uticaj u zemlji, posebno na mlade intelektualce i pripadnike nižih kasti.

Mrinalin otac je istaknuti član Komunističke partije Indije i lider društvenih pokreta u Biharu. Bivajući progresivnija, Mrinal je pristalica druge Komunističke partije Indije (Marksisti). 

Ipak, ni Marks ni partija je nisu uspeli spasiti od jakog tradicionalnog uticaja koji njena majka ima na porodicu, a to se ogleda u npr tradicionalnoj hindu biharskoj svadbenoj ceremniji na koju je Mrinal pristala kada se udavala. Na fotkama sa venčanja, obučena je u tradicionalnu nošnju, pognute glave, delimično tužnog pogleda. Objasnila nam je da je običaj da mlada izgleda skromno, čedno, poslušno i pošteno. Prokomentarisali smo da je bila dobra glumica na svojoj svadbi. Svideo joj se komentar. 

U uglu je stajao neki instrument u futroli za koji se ispostavilo da je Anilova gitara. Nakon kratkog snebivanja, uspeli smo da ga ubedimo da nam nešto odsvira. 

Izvukao je malu gitaru i brzim pokretima ruke krenuo da zavrće donje 3 čivije naizmnenično, jednu pa drugu pa treću pokušavajući da našteluje zvuk. Izgledalo je čudno jer nijednog trenutka nije okidao žice i slušao zvuk, već je samo zavrtao čivije i gledao u njih kao da traži ranije označeno mesto na žici do kojeg bi trebalo da zategne.

Zatim je položio gitaru na kolena i iz vodoravnog položaja krenuo je da okida žice brzo uz neko nedefinisanim pokretanje prstiju leve ruke kao da solira. Prekinuo je za sekund da bi nam značajno rekao da će svirati indijsku muziku jer ne zna drugu. Zvuk koji je proizvodio nije imao nikakvog smisla. Pokušavali smo da se uzdržimo od smeha, ali avaj! Buda mi je oteo fotoaparat iz ruke kako bi se sakrio iz objektiva, ali mu se telo toliko očigledno treslo da je to dodatno pogoršalo situaciju.

I momenat pre nego što bismo bili primorani da obznanimo da zapravo umiremo od smeha zbog besmislenosti čitave situacije, Buda je krenuo da pleše uz Anilovu muziku što je dalo legitimitet smehu.

Umesto da odu kući, vozači su 4 sata ležali ispred zgrade i uživali u mirisu svoje nove Tate. Ovaj put im je trebalo 10 minuta da nas dovezu do kampusa.

Dogovorili smo se da u 5am dođu do po nas i odvezu nas do centralne železničke stanice u Delhiju. Voz za Dehradun je kretao u 6h30.

Majče je bila izrazito sumnjičava prema osećaju za vreme i odgovornost ove dvojice.

Inače je poslednjih dana pod utiskom nesigurnosti, prljavštine i nepoznanice povišeno paranoidna, tako da je gunđala zašto nismo uzeli taksi starog dobrog Kulbera u čiju je čestitost Buda posumnjao još prvo veče i smatrao da nas je isti odrao jednom, te mu drugu priliku nećemo dati.

Ni sunce nije izašlo a mi smo u 5am kao zapete puške čekali novu Tatu ispred IIM kampusa. Prošlo je 15, a minut kasnije i 20 minuta, a od Tata-e niodkuda vrata. Vozači se nisu javljali na telefon i već smo se pomirili da ćemo zakasniti na voz, kada se momak sa recepcije probudio i rekao da za 15 minuta dolazi drugi taksi.

Ne samo da je stigao na vreme, već je razumeo da puno žurimo i svakih nekoliko minuta govorio koliko smo daleko od stanice.

-          „We have 12 minutes more, Sir”

-          “8 minutes more, Sir”

-          “3 minutes more, Sir”

-          “One minute more, Sir“

Stigli smo 20 minuta pre polaska voza.

Klimatizovani vagon je podsećao na autobus Sandžak Transa, za dve klase bolji od npr Raška prevoza (oni koji su dolazili u goste u Kraljevo busom, znaće razliku). Nije bilo gužve u vagonu, pa smo Budica i ja seli jedno do drugog iako su nam numerisana mesta drugačije diktirala. Radili smo mi i mnogo gore stvari u puno uređenijim sistemima.

Na sledećoj stanici nam se pridružio gospodin Sunil Prim.