Parada

Prolog


Nakon nekoliko zvaničnih i još toliko nezvaničnih opraštanja, uz česte povike “Idite već jednom!” i još češće iza leđa “kad će već jednom da odu”, Buda i Majče su konačno krenuli na daleki put u nepoznate predele onoliko puta viđene na TV-u i internetu. Nema te nepoznanice koja može obaviti uličnu spoznaju ovog putnika i nema tog mraka koji može potamniti svetlost knjiškog iskustva ove mlade putnice; unatoč tome, ovi namernici rešiše da osnuju Paradu, zakomanduju njome i krenu put izazova ranog modernizma – istorijski trenutak u kome se Indija trenutno nalazi.

Paradu za sada čine njih dvoje, iako je Mimski Sveprisutno Biće svojim pojavnim delom u Beogradu, onim psećim duhovnim životom, prati nas u stopu i javlja se čas u obliku sedmodnevnog teleta, čas pod miškom crvenog majmuna, a najćešće kao gologuzo ciganče. Nema sumnje da će se Parada vremenom uvećavati i jednakom brzinom umanjivati – po zakonu plime i oseke.
  

I da jesu kao što nisu, neki pravi avanturisti pustolovi, oni bi na put krenuli duplim bajsom, trokolicom ili bar yugo 45icom a ne kao sav normalan beli svet avionom preko Istanbula. A i da su krenuli preko Beča, Maja bi svejedno plakala. Prvo je plakala na rastanku sa pojavnim oblikom Mimskog , onda je plakala kad je Žući Glavonji rekla: „Ćao vidimo se na proleće, gledaj da prezimiš nekako i ne daj da te džukele iz Ariljske zajebavaju“. Onda su na putu do aerodroma svratili kod Irene i Milanka, pa je i tamo, dok je Buda fenomenološki prepričavao kako je plakala, pokazno pustila suzu. Kada su se konačno ukrcali u Turkish airlines, pošto su otvorili drugarski poklon a.k.a. Leksikon, nepotrebno je reći kako je Majče reagovala.

Da li je ikada ijedna Parada tako započinjala svoj put? Da li Parada može biti Parada ukoliko članovi iste suze rone? Da li bi se Iljfu i Petrovu dopalo da poznatu Ostapovu devizu promene u Ideje naše, suze vaše!? Pitanja zapravo nije ni bilo – te suze su podrazumevajuće prihvaćene kao prirodan proces u narodu poznat pod nazivom kruženje vode u prirodi. Ipak, ova suzna ali vesela crtica ostaće zabeležena u prologu Putničkog dnevnika. 

Teorijska podloga Parade je delimično manjkava, vrlo često nejasna. Osnovna teza je dovoljno slobodarska da je svima prihvatljiva. Na početku i na kraju se sve zasniva na 6 meseci upoznavanja druge kulture, i sebe kroz nju. Posebno se radujemo momentima zadovoljstva provedenih u stilu kolonijalističkog konfora, kojeg se sa druge strane gnušamo.

Moto Parade je:  Frtalj hrane, 3 frtalja prane

Putnički dnevnik

Reakcije na objavu odlaska u Indiju bile su različite: roditelji su mesecima vrteli glavom u neverici, kolege su odlazak prihvatile kao potragu za duhovnim mirom, navijačka grupa “Pritisak” naglas je negodovala “Pa zar baš u zemlju navijača Crvene Zvezde?!”, dok su oni najpustolovniji već krenuli da najavljuju posetu.

Ništa od toga nas nije pokolebalo. Polasku na putovanje prethodili su meseci čitanja blogova i tekstova o Indiji, kao i gomile mailova i razgovora sa ljudima koji su već putovali po ovom delu sveta.

U jednom momentu smo rešili da prekinemo da se sastajemo sa iskusnim putnicima kako bismo čuli njihove savete jer se uglavnom sve svodi na isto:

- pij samo flaširanu vodu (nakon što proveriš da nije napunjena na česmi),

- ma koliko nisku cenu da ti ponude, znaj da može još niže,

- ne vozi se vozom bez AC-a,

- ne polazi nigde bez WC papira,

- nema smisla ostajati u Indiji kraće od 2 meseca,

- ključno: odupri se želji da se vratiš kući posle 3 dana jer ne možeš da podneseš prljavštinu New Delhija...

Generalno se ljudi koji su putovali u Indiju dele na one koji se više nikada neće vratiti i na one koji će se uvek vraćati.

Mi smo prošli sve faze koje je Thomas, Budin prijatelj, definisao pre 10tak godina. Veoma živopisno je objašnjavao koliko je mrzeo Indiju kada je prvi put došao. 7 dana od dolaska se jako malo kretao, prljavština i smrad su bili neopisivi, ljudi su mu konstantno prilazili i nešto tražili, prosjake, krave, pse i majmune je morao da zaobilazi na ulici, rikše su drndale svuda okolo, buka i gužva, sve ga je to užasavalo.

Zatim se polako, dan za danom privikavao i oduševljavao najpre hranom, pa ljudima, sistemom koji je ipak naklonjen strancima, neverovatnim građevinskim poduhvatima smeštenim tik pored kartonskih kućeraka, tolerancijom prema životinjama, drugačijim ljudima i drugim religijama...

Na kraju je osmehom i bezbrižnim zviždanjem objasnio kako je to izgledalo kada je već posle par nedelja jezdio po malom planinskom gradu na besmisleno jeftino kupljenom bajsu. Opuštenost, neagresivnost i fantastičan sklad koji vlada u naizgled haotičnom okruženju resetuje nervni sistem i navlači na potrebu da mu se ponovo vratiš. Thomas je desetak godina živeo po 6 meseci u Parizu i Indiji.

Iako dobro pripremljeni na šok koji će naići, morali smo da prođemo kroz ove faze. Posle nekih 20 dana od dolaska u Indiju, konstatovali smo kako nam je fokus apsolutno pomeren sa prljavštine i haosa. Štaviše, haos se već sada pokazuje kao jedan fantastičan sklad.

No, krenimo redom.

Smeštaj i zakazane sastanke u Delhiju smo pomerali 2 puta pre odlaska na aerodrom i jednom sa samog aerodroma kada je bilo jasno da avion Turkish airlines-a kasni 2,5h u poletanju i da nećemo stiću na konekciju za Delhi u Istanbulu.

Po dolasku u Istanbul, poučeni iskustvom drugara koji su imali sličan problem prilikom odlaska u USA, pokušavali smo da dođemo do neke novčane kompenzacije za kašnjenje. Međutim, Turci su se pokazali kao tvrd orah. Ništa nije vredelo, ni to što su deo Star Alliance grupe, ni „zovite mi upravnika, hoću da razgovaram sa upravnikom“ attitude, ništa. Platili su nam vize, prebacili u 5* hotel, pun pansion i to je to. Let je pomeren za 24h.

Na prvi pogled aerodrom u Istanbulu se ne razlikuje od bilo kog drugog velikog aerodroma u Evropi. Ipak, kada se malo zagrebe iza forme, vidi se opušteni otomanski stil upravljanja.

Iako postoje jasni redovi za čekanje na šalteru, ljudi ulaze prekoreda sa velikim samopouzdanjem da se i ne stigne prigovoriti. Zatim se ide korak dalje i ulazi se iza dugačkog pulta ili šaltera i zajedno sa službenikom gleda u ekran dok on traži način da vam pomogne.

Na poslednjem administrativnom mestu gde smo prijavljivali podizanje prtljaga, šalter je imao 5 mesta i službenici su bili staklom odvojeni od putnika.

Međutim, svi klijenti su bili u kancelariji iza šaltera, a nijedan na samom šalteru, uključujući i nas.

Svakog trenutka smo očekivli da neko dođe i kaže: OK ajmo sad svi napolje! Međutim, teško da će se to ikada desiti.

Sve je na prvi pogled izgledalo kao da će nam uvaliti bišona za pudlu, no ispostavilo se da su Turci veoma uslužni i fini; čak i u momentima kada smo s namerom hteli da podignemo temperaturu u razgovoru da bi nam isplatili kompenzaciju.

Pored toga, iako sve navodi na to da će se desiti neki katastrofalni propust u organizaciji, do njega ne dolazi. Bar ne na tom katastrofičnom nivou.  U pitanju su samo sitni propusti i problemi koji se nadomeste velikom ljubaznošću. Jednostavno izgleda kao da im je operativni sistem  napravljen tako da efikasno rešava probleme a ne da ih sprečava.

Sutradan je Turkish Airlines, predostrožnosti radi, insistirao da ka aerodromu krenemo čitavih 4 sata pre leta. U aerodromskom autobusu kojim smo išli ka avionu upoznali smo grupu Hrvata koji putuju na 10 dana u Indiju i Nepal. Zanimljiva grupa ljudi bila je sastavljena od hipika, srednje klase i zaluđenika sa OM majcama. Pogledali smo se da vidimo u koju grupu spadamo, i kao i uvek našli se u sve tri: Srednja klasa OM hipi zaluđenika.

Tokom leta je vladalo pravo malo rasulo. Svakih par minuta neko je pritiskao taster za poziv stujardese. U Thomasovoj priči o Indiji, nalazio se i deo o fascinaciji Indijaca prema dugmićima. Pričao je da se u kućama i lokalima umesto jednog prekidača za svetlo nalazi između 5 i 10 prekidača. Delom je tu njihovu fascinaciju ovekovečio Peter Selers u filmu Party kada je glumeći Indijca napravio totalni haos na žurci pritiskajući dugmiće na nekom daljinskom upravljaču fensi gajbe. Jedan Indijac ispred nas je u proseku pritiskao dugme za poziv stjuardese na svakih 30 minuta. Kada bi stjuardesa došla do njega, on ne bi ništa rekao samo bi nastavio da gleda film. Stjuardesa je bila u miru sa čitavom situacijom, više nije pitala zašto zove, već je samo dolazila da isključi dugme.

Prilikom služenja hrane, bez čekanja stjuarta uzeli smo sa kolica malu flašu vina. To je videlo nekoliko Indijaca oko nas i istog momenta je još 5 ruku krenulo ka flašicama i razgrabilo ih.

Prednost sletanja noću je u tome što imate priliku da iz aviona vidite grad pod noćnom rasvetom i tako steknete neki osećaj njegove večiline i gorostasnosti. Delhi nikako nije svetleo kao grad sa skoro 13 miliona ljudi.

Stigli smo u 3:30am i nestrpljivo čekali naše prvo romantično zapljuskivanje mirisom karija. 

Slično kao u USA i UK, pri ulasku u zemlju je potrebno popuniti imigration form. Obično se taj listić dobije u avionu, međutim, stjuardesa je jednom od putnika iza nas objasnila da to nije obaveza Turkish Airlinesa. Verovatno je to bio slučaj i sa ostalim avio kompanijama, što je izazvalo 15minutni haos na aerodromu u kojem su stotine ljudi bili u potrazi za formularom. Jedan Indijac je veoma glasno vikao na aerodromskog službenika sa sve okretanjem ka ostalim putnicima i gestikuliranjem tipa: “Pomagajte ljudi, ovo je zajednička stvar!”.

Možda je on govorio i: “Dete mi je ostalo u Boingu!”, ili “Pilot mi je nagazio ženu!”, svejedno je gestikulirao kao da se žali zbog nemanja aplikacionog formulara.

Nakon 10tak minuta potrage, Buda je našao prazan policijski punkt, nadvio se preko njega i uzeo nekoliko praznih listića. Istog momenta se stvorilo još nekoliko Indijaca koji su ćutke i velikom brzinom uradili isto, a zatim se kao po komandi razbežali.

Zaboravili smo da kupimo Lonely planet i sprej za komarce i požurili ka izlazu.

Zapljusnjuo nas je topli vetar i vlažni vazduh nekakvog istočnjačkog mirisa – više prašine nego karija.

Tu nas je čekao Kulber/Kulbir sa tablom IIM Noida Campus.

Seli smo u njegov auto, koji se kao i Kulbir  neverovatno osećao na ukiseljeni znoj. Kulbir je imao crnu kosu koja je u nekim delovima bila narandžasta.

Vozio je auto koji je u fazi raspada, mali Tata koji je u lošijem stanju od 25 godina starog Juga. Vozio je konstantno po sredini autoputa. Ljudi su ga obilazili sa obe strane ne skidajući ruku sa sirene. Svirali su svi, često bez ikakovog razloga. Kulbir nije imao sirenu, ali je zato često pritiskao neko dugme koje bi trebalo da bude sirena i koje nije proizvodilo nikakav efekat osim pucketanja taka-taka taka-taka. S vremena na vreme bi ablendovao kamionu ispred, tek da mu stavi do znanja da će ga preteći. Bilo je već 4:30am i na putu i oko njega je sve vrvilo od ljudi i automobila. Maja je bila šokirana, malo –malo pa je sebi u bradu mrmljala:  a gde oni idu sad.. sa sve male dece?!... gde li će ovaj narod po ovom mraku...“

Naglim kočenjem i  skretanjem levo pa desno, Kulbir je izbegao kamion koji je bio parkiran ukoso na čitavoj desnoj traci i delu leve autoputa. Nije bilo nikakvog obeležja niti upozorenja. Izgledalo je kao da kamion stoji na tom mestu već neko vreme.

U 5am ušli smo  u Kampus koji se sastojao od 4-5 zgrada razbacanih po velikom dvorištu. Osećao se užasan smrad kanalizacije. Smestili su nas u zgradu za profesore i goste. Nikoga nije bilo na desku, pa je Kulbir lupao na vrata sobice pored recepcije.

Izašao je pospani Indijac u majci za zastavom Japana. Uveo nas je u sobu punu vlage i memle.

Hipohondar iz Maje se javio sa paranojom da ne sme ništa dotaći jer će istog momenta fasovati neku tešku bolest. Saveti koje smo dobili u Beogradu su poprimili preterani hipohondarski značaj pa nije bila sigurna da li da opere ruke vodom iz česme ili iz flaše.

Otvorili smo prozor i izluftirali sobu. Zaboravili smo da će vazduh sa sobom uneti komarce, za koje nismo bili naoružani. U glavi hipohondra, komarci znače malarija.

„A ovo će nam biti jedan od boljih smeštaja“, rekla je prilikom jednog od nekoliko organizovanih hajki na komarce, pre nego što smo konačno zaspali.

U 7am, zvonio je telefon:

-          „Welcome to India sir, (would) you (like to eat) breakfast!?“

-          „Excuse me?“

-          „You breakfast?“

-          „We do not eat breakfast nor lunch today.“

-          “Breakfast?”

-          “We do not eat!”

-          “Breakfast?”

Prekinuli smo vezu i spustili slušalicu pored telefona.