Prvih par dana u Rišikešu su bila očekivano bizarna. Tek smo sedam dana u Indiji, što je kratko vreme da se oslobodimo početnog šoka. I dalje smo najveći deo vremena provodili primećujući razlike između ove kulture i one iz koje dolazimo; a njih je na svakom koraku. Od užasne prljavštine i ogromnog broja ljudi u svakom momentu u svakom delu države, preko ludačkog saobraćaja, buke i haosa pa sve do paradoksalne sveopšte harmonije i opuštenosti koja je u tom ludilu očigledna.
Osećaj koji se muvao u nama je reflektovao zbunjenost i nepoznanicu. Do sada je sve nekako bio početak ali sada smo konačno došli na jedno mesto gde bi trebalo da krenemo sa transformacijom utisaka. Majčetova hipohonderska pažnja je bila u fokusu dok je Buda istraživao načine da se prilagodi situaciji i maskira u Indijca. Posle nekoliko dana, uspeli smo da otkrijemo cenu prevoza autorikšom koju lokalci plaćaju. Od tog momenta demonstrativno smo napuštali svako vozilo u kom nam je ponuda cene vožnje bila više od 5 rupija ( 7 dinara). “Nismo mi turisti, mi smo došli da živimo ovde 6 meseci” – pravdao je Buda svoje postupke.
Plan je bio da idemo sa polu-planom. Dođemo, smestimo se i krenemo u potragu za nekim ashramom.
Ma koliko to naivno zvučalo, želimo da iskusimo Drugost - da istražimo zašto Indija zauzima tako značajno mesto na listama svetskih putnika; da upoznamo život u ašramu, da vežbamo asane, radimo meditacije i proučavamo istočnjačku filozofiju.
Prvim obilaskom Rišikeša došli smo do zaključka da za život u Indiji i dalje treba mnogo manje novca nego bilo gde u Evropi, ali da će nam ipak biti potrebna poprilična gimnastika kako ne bismo morali da na telefonskim sednicama sa Beogradom i Dubaijem radimo rebalans budžeta.
Aleja ašrama, koja se nalazi sa obe strane Ganga je uveliko iskomercijalizovana.
Odlučili smo da pređemo gornji od dva viseća mosta preko reke i da krenemo nizvodno u obilazak ashama. Na mostu širokom tačno 1,80m se u svakom momentu nalazi oko 200 ljudi, krava, majmuna, pasa i motora. Krave i po koji čovek obično stanu negde na sredinu mosta da uživaju u pogledu, neobazirući se na zastoj koji time izazovu (krave u svojoj bezobzirnosti prednjače). Na ulasku i na izlasku sa mosta sedeo je veliki broj prosjaka, lažnih sadu-a i maskiranih heroja iz Mahabharate, posebno naštelovanih da na daljini i do 100m iz gomile zapaze turistu i namerače se da izmole milostinju.
Prethodnog dana su nas Shirish i Kishuri upozorili da majmuni znaju da budu veoma opasni i da posebno napadaju žene. Takođe su nam rekli da probamo da ne grickamo ništa dok hodamo jer će majmuni hteti to da nam otmu. I baš na kraju mosta, na metar ispred nas, majmun je skočio na zemlju, uspravio se do visine grudi jedne žene i zgrabio njenu kesu kikirikija. Za trenutak su se otimali oko kese, ali je žena veoma brzo prepustila kesu budali, tj majmunu.
Nama i majmunu je ovaj događaj bio jako zanimljiv. Ženi nije.
Krenuli smo nizvodno i ušli u prvi ashram koji je bio preporučen od strane Lonely Planeta. Unutra nas je sačekao mladi guru-style momak u beloj odori sa dugom crnom bradom. Sedeo je u fotelji za stolom koji je služio kao recepcija; na zidu iznad glave se nalazio njegov rukom nacrtan portret.
Predstavljajući nam ashram, mladićeva priča je ličila na priču onog tipa koji u „From dusk till down“ stoji ispred ulaza u klub i priča Tarantinu i Clooney-u: pussy, pussy, we have all kind of pussy, yellow pussy, red pussy, spanish pussy... Izvrteo je sve što bi moglo da nas zanima: joga, meditacija, masaže, balansiranje energije bračnih partnera, učenje iz veda, filozofija, ayroveda... Cene su bile evropske.
Realnost ni u tragovima nije ličila na naša očekivanja.
“Jesi li to sam sebe nacrtao?”, pitao je, još uvek neoslobođen od sarkazma, Buda mladog gurua na izlasku.
Posetili smo još nekoliko najvećih ašrama i osećali se kao da smo išli na razgovor za posao ili da smo kupci nekretnine. I to, kada se sagleda malo zrelije, nije ništa novo i neobično.
Ašrami su sveta mesta (nešto tipa kompleksa konaka sa hramom) koji postoje od kad postoje hodočašća. Oni služe da, kada hodočasnici krenu put udaljenih destinacija, imaju gde da odsednu i šta da pojedu. Pravilo ašrama iz doba pre komercijalizacije je da se tu ostane tri dana, posle čega hodočasnik odlazi. Hindu religija praktikuje niz različitih obreda koji se ne svode samo na molitve i meditacije, već i na ozbiljan fizički rad na sebi u vidu asana i pranajama, rada za druge u vidu karma joge, kao i redovno čitanje svetih knjiga kojih je u hinduizmu nebrojeno puno.
Najezda hipika i ostalih ljudi gonjenih unutrašnjim pozivom i LSD-jem, preplavila je Rishikesh. Trend nije prestao do danas, što je ašrame neminovno gurnulo u „modernizaciju“. Pod pritiskom globalne kulture i praktikovanja joge u funkciji zdravog života, sveštenstvo je moralo bolje da se organizuje kako bi primili i nahranili sve putnike. Lagano su turisti dovlačili sa sobom novu kulturu, tako da je današnji Rišikeš u velikoj meri postao nešto slično bilo kojoj banji u svetu. S tom razlikom da pored lepe prirode, a uz odgovarajuću nadoknadu posetilac može iskusiti instant spiritualizam. U takvoj organizaciji, potreban je menadžer ashrama koji je zadužen za kontakt sa gostima i čiji se posao ne razlikuje preterano od bilo kog drugog prodavca usluga.
Svejedno, razgovori koje smo vodili sa upravnicima/menadžerima/guruima su bili vrlo neobični. Nismo razmišljali o njima kao o pregovorima ili o nečemu za šta nam je potrebna priprema ili neko predznanje već da se bez mnogo priče tiho uključimo u rutinu. Ašram ipak nije hotel ili škola yoge u kojoj postoje u velikoj meri jasna pravila ponašanja i pregovaranja; ašram bi, razmišljali smo, trebalo da bude mesto u kojem ne važe pravila konzumerističkog društva. Tako da nismo bili sigurni da li prvo da se raspitamo o rutini, tipu joge, ceni ili da pustimo da oni pričaju a mi da osetimo situaciju i shodno njoj reagujemo. U velikoj meri smo bili bliski ideji da se prepustimo nadvremenskom znanju Sadu-a i da se ponašamo kao John Lennon kada je na pitanje zašto odlaze iz Rišikeša odgovorio Maharishi Mahesh Yogi-ju: “Well if you're so cosmic, you'll know why”
Sledeći ashram koji smo posetili je izgledao upravo onako kako smo ih zamišljali kada smo mislili o Indiji. Kroz pasaž se ulazi u ogromno pravougaono dvorište/travnjak oivičeno sobama.U sredini travnjaka se nalazila velika građevina, tj sala za yogu. U jednom delu dvorišta, nalazila se nadkrivena, ali otvorena platforma za vežbanje na vazduhu. Vladao je apsolutni mir.
Office je bio prazan. Sačekali smo par minuta i onda se pojavio Indijac koji je izgledom i stavom podsećao na prodavca sveća ispred crkve u Srbiji. Rekao nam je da učitelji nisu tu, i misteriozno nekoliko puta ponovio da “nisu ostavili mogućnost znanja o svom povratku”. Nismo bili sigurni da li želi da nam stavi do znanja da učitelji više nisu živi ili su samo otišli na jug da odmore. Dok smo mu govorili ko smo i šta bismo hteli, Maja je počela da se smeje.Nespretno je pokušavala da se uozbilji, ali je potpomognuta pritiskom situacije, na svaku izgovorenu reč od strane ashramskog prodavca sveća ili Bude nailazio novi napad smeha. To je bio znak da dignemo ruke od dalje potrage u ovom delu Rišikeša i krenemo ka turističkom restoranu “German Bakery”.
Vraćali smo se ulicom prepunom malih radnji i restorana, kroz koje su se slivale reke ljudi, motora, automobila, krava, pasa, prosjaka, jogina i hipika. Belci su uglavno obučeni kao na psy trens žurkama 90tih. Svi imaju blaženi osmeh i euforičan AlbertHofmann-ovski pogled.
Iz jednog ashrama na ovoj strani reke krenuli su da izlaze klinci obučeni u žute i narandžaste odore. Prelazili su put i silazili pored reke. Preko ozvučenja se čuo glas molitve koji je neko očigledno uživo izgovarao. Prišli smo stepenicama koje su vodile do reke i videli stotinak ljudi kako čeka početak večernje ceremonije vatre u čast odlaska sunca.
Guru je držao mikrofon i pevao okružen grupom matorih belaca. Dok je izgovarao tekst, sve vreme se okretao i gledao ko dolazi, kao harmonikaš na svadbi koji je dovoljno puta odsvirao kolo da može da šara pogledom po masi bez da pomeša dirke. Nekoliko puta je dizao pogled ka nama. Maja je sa uzbuđenjem detektiva fotografisala momenat kada mu belci daju novac. Postojala je neka perverzna crta u načinu na koji je guru uzimao taj novac i brzo ga gužvao u ruci. Dosta je dobro razrađen sistem za uzimanje keša od onih koji ga imaju; taj novac se verovatno koristi da se stotinak klinaca u žutim i narandžastim odorama školuje. I ta bi priča pila vodu da se na guruovoj ruci ne nalazi upečatljiva zlatna čuka.
Dovoljno sumnjičavi u našu kompatibilnost sa svetim ashramima, skoro spremni da zanemarimo tu vrstu iskustva, seli smo da večeramo u “German Bakery” kada se grupa od dvadesetak Iranaca smestila za sto pored našeg. Lako smo uspostavili kontakt i saznali da su oni na kursu za trenere yoge u jednom malom ašramu koji se nalazi na brežuljku iznad Laksmandžule. Počeli smo da se raspitujemo o njihovom iskustvu, kada nam je Iranac pokazao 30togodišnjeg momka obučenog u narandžasto koji je izgledao kao budistički monah i rekao da popričamo sa njim.
Ubrzo je mladi Swami (učitelj u ashramu) prišao našem stolu. Zračio je vedrinom i uzbuđenjem i sve što nam je rekao bilo je nelinearno i digresirajuće. Pričao je da je bio u Sloveniji a da mu Hrvati i Srbi nisu dali vizu. Zatim da je bio tri godine izolovan i da je rešio da preuzme Ashram u Rishikeshu i da putuje po celom svetu. Zatim je rekao da govori dva jezika (Hindu i Sanskrit) i još dva po malo i krenuo da nabraja reči koje zna na Nemačkom i Italijanskom: mangiare, bello bello, come stai, ich bin swami, zer gut...
Posle svakih par rečenica bi ubacio „I don't talk about business outside of my ashram“, kao da razgovaramo sa Tonijem Sopranom a ne sa omalenim yogi-jem.
Pozvao nas je da sutra dođemo u Ashram kao gosti na čaj i ručak. Nacrtao je mapu i insistirao na tome da ako dođemo pre 13h, dobićemo ručak za dž.
Sve vreme se osmehivao i grizao donju usnu. Na usnama je imao gorznicu ili herpes.
Kaže, to mu je od čišćenja, tj povraćanja jer se tek vratio sa puta.
Bez obzira koliko besmisleno zvučalo to što je govorio, dopala nam se dečija razdraganost i krajnja opštenost ovog mladića, te smo pomislili: ta možda taj ašram i nije tako loš. Odlučili smo da ga narednog jutra posetimo.
Nismo ga pitali zašto povraća kad se vrati s puta.
***
Posle tri sata naizmeničnog pešačenja, vožnje na ustopiranom motoru (svi troje na jedan mali), bezuspešnog pokušaja da pozovemo Swamija na mobilni sa magistrale i policijskog punkta, vraćanja ustopiranim automobilom, raspitivanja kod raznih ljudi, surfanja po netu i traženja lokacije prego google maps, uspeli smo da se nađemo na pravom putu za maleni ašram. Posle završne šetnje od 2km uzbrdo tokom koje su deca istrčavala iz kuća i pozdravljala nas sa “Hello, 5 rupis”, stigli smo do nezavršenog objekta koji smo prepoznali sa slike sa interneta – bio je to the ashram.
Kroz dvorište prepuno građevniskog materijala, peska i gvožđa proticao je potok. Osim potoka, ništa lepo nije bilo vezano za ovaj ashram. Zgrada je bila ozidana ciglom i neomalterisana; u toku su bili radovi.
Sačekala nas je visoka i lepa bela devojka i nemačkim akcentom nas pitala šta nam treba.
Rekli smo da smo došli da se vidimo sa Swamijem, odgovorila je da Swami drži čas i da je pitanje kada će ga završiti. Očekivala je da se okrenemo i odemo. Pitali smo da li možemo da dobijemo čaj i sačekamo ga da završi sa časom. Nasmešila se, čudno zavrtela glavom i krenula da odlazi natrag u zgradu. Nakon par koraka je ipak izgovorila: This is an ashram, not a restaurant. Stojički smo izdržali napad i odgovorili da nas je Swami pozvao i da nam je tako dobro objasnio put da nam je trebalo tri sata da ih pronađemo.
Uvela nas je u neku prostorijicu koja im očigledno služi kao kuhinja. Pokušavala je neko vreme da se organizuje da nam skuva čaj ali je na kraju ipak pozvala nekog od pomoćnika. Pokušavali smo da prekinemo tišinu pitanjem odakle je, a ona je samo klimnula glavom i rekla yes... Misleći da ga nije čula, Buda je ponovio pitanje, na šta je odgovorila: "Do you want to talk to me or to Swami?"
„S kim god ko će nam dati odgovore, ako si to ti, možemo i sa tobom“, nije popuštao Buda „ali trebalo bi da prihvatiš da nas je on pozvao da dođemo ovde.“
Zatim smo joj uz osmeh ispričali kroz šta smo sve prošli da bismo stigli do njih i pokazali kakvu nam je mapu Swami nacrtao, tj koliko crtež nema smisla sa realnošću i na kraju zaključili: So please don't tell us that this is not a restaurant.
Priča ju je nasmejala i postala je veoma otvorena. Rekla je da je iz Švajcarske, nemačkog dela i već 12 godina živi u Indiji. Jednom godišnje odlazi u Švicu i ne voli potrošački trip koji tamo vidi. Kaže da pripada ovde, u Indiji.
Ubrzo se pojavio Swami. Bio je očigledno manje entuzijastičan nego sinoć. Imao je iskrenu želju da nas udomi ali je izneo fizički problem da su prepuni i da nemaju čak ni materijal da improvizuju krevet za nas. Paralelno ga je mučilo i to što im je trenutno nestala voda. Onda je prokomentarisao kako su Azijati različiti od Evropljana; kako kad zamoliš Evropljanina da restriktivno troši vodu on to i učini, dok npr Iranci to ne urade. Otišao je korak dalje u generalizaciji pa je rekao da žene troše više vode od muškaraca i da je generalno ženama teže udovoljiti nego muškarcima.
“One man can handle 1000 men, but he cannot handle one single woman”, izgovorio je kao životnu mudrost.
“From your male perspective”, dobacila je Maja pokušavajući da razbije ovaj progresivni lanac generalizacija
“I know this because my mother told me”, iznudio je promućurni Swami da njegova ipak bude poslednja.
Dogovorili smo se da dođemo ujutru i radimo yogu sa njima i potvrdimo rešenost da im se pridružimo.
Devojka je krenula sa nama da nam pokaže prečicu do našeg hostela. Prošli smo uskim putićem kroz šumu i za pet minuta bili u svojoj sobi. Zabavljao nas je paradox da smo proveli više od tri sata tražeći nešto što je bilo tako blizu.
Već na putu do kuće rešili smo da ne idemo kod njih ujutru. Otišli smo do Internet kafea i sreli Meksikanku koja nas je pozvala da sa njom radimo yogu svakog dana u 16h na krovu. Kaže da je učiteljica joge i da daje časove besplatno.
Nakon što je Meksikanka otišla, Raj - klinac koji radi u internet kafeu se uključio u razgovor i rekao da bismo, ako nas zanima yoga trebali da odemo u Yoga Study Center koji se nalazi u donjem/neturističkom delu grada. Kaže da je tamo učitelj Rudra Dev, „staro ime Rišikeša“, da je to centar koji yogi pristupa na tradicionalan način i da su časovi besplatni.
Ispričao nam je da je kod Rudra Deva išao godinu dana i da je morao da prestane jer je, i tako sitne građe, dok je radio jogu postao toliko mršav da kada bi ušao u radnju i tražio svoj broj pantalona, prodavac bi mu rekao: Ne prodajemo odeću za decu. Sada radi asane sam kod kuće 20tak minuta pre posla. Sa Raj-om smo od tada provodili puno vremena. Vodio nas je u bioskop da gledamo bolivudski blockbaster što je bilo posebno iskustvo jer svi gledaoci viču, vrište i zvižde na ključnim i emotivnim scenama. Takođe, ako neko zakasni u bioskop, pri ulasku u salu svoju ekipu potraži tako što sa vrata krene da viče ime jednog od drugara sve dok mu sa druge strane ortaci ne odgovore takođe dranjem, ustajanjem sa stolica i skakanjem. Na pola 3satnog filma, projekcija je prekinuta na 15 minuta da se ljudi osveže klakerima što i nije loš momenat.
Sa Rajovom porodicom smo proveli Diwali, najveći praznik u severnoj Indiji što će biti tema jednog od video blogova.
Sve u svemu, možemo komotno da zaključimo da nam je Raj najbolji drug u Rishikeshu.
***
Na putu do sobe, za stolom u hodniku sedela je veća grupa zapadnjaka i simultano rolala. U grupi su bili zastupljeni Amerikanci, Holanđani, Španci, Nemci i Britanci. Svi su na put pošli sami, pa se u međuvremenu udružili i opet će da se rastanu – svako ima neki svoj plan. To je ono što je uobičajeno za putovanje kroz Indiju i daleki istok: kreneš sam/a, onda upoznaš nekoga ko ti se dopadne, sa njom/njim putuješ malo, pa se onda rastanete, pa sretneš nekog drugog i tako u beskraj.
Tu uglavnom svako svakog pita sledeća pitanja:
- Odakle si? Koliko si tu? Koliko ostaješ? Gde si bila do sada? Gde ideš?
Ljudi koji odlaze u takve avanture su prirodno selektovani po nekom genu “neizdrža” pa su zanimljive životne priče neizbežne.
"Da li ti je neko rekao da ličiš na Denisa Hopera iz Easy Ridera" pitao je Buda Amerkanca koji je ličio na Denisa Hopera iz Easy Ridera.
"Ne, ali kul ako je tako", odgovorio je ovaj.
Na putu je već 7 meseci i ostaće još 7. Obišao je Tajland, Kambodžu, Laos, Vijetnam, Indoneziju, Kinu (2 meseca, cool, naglasio je), Japan (preskupo!), Nepal i sada je u Indiji. Nakon toga ide u Jordan, Egipat, Južnu Ameriku pa natrag u San Francisko.
"Šta ćeš da radiš kad se vratiš", neko je postavio besmisleno pitanje.
Amer je ispričao da je proveo dobar deo vremena u Manaliju, dolini poznatoj po nepreglednim poljima marihuane u koje stranci dolaze da provedu mesece vrteći cvetove i skupljajući hashish. Kaže da manufaktura nije organizovana već da su biljke razbacane po ogromnom prostranstvu i da dobar deo biljaka ne pripada nikome konkretno. Otuda činjenica da se za svakim stolom u Rišikešu rola bar jedan džoint na 10 minuta.
Problem je prebaciti hashish iz Manalija ka drugim delovima Indije, pa lokalci često opsedaju strance da im učine uslugu. Izvestan broj njih koji se upeca neretko provede godine u zatvoru razmišljajući kako su mogli da budu toliko glupi.
Amer nam je na kraju rekao da je proveo 7 dana u ashramu van Rishikesha i preporučio da ga overimo. "Pređeš most i skreneš levo i ideš nekih 5-6km uz Gang, ne možeš da omašiš".
Zapisao je Phool Chatti ashram.
Yoga Study Centre
Ustali smo u 5h45 i frtalj nas je delio od odustajanja odlaska na jogu kod Rajovog učitelja. Ipak smo se nekako naterali i već u 6 sišli do glavnog puta. Sunce još uvek nije izašlo i bilo je hladno. Zaustavili smo prvu auto rikšu i prevezli se kroz Rishikesh do Koyalgati-ja. Usput je vozač kupio putnike kao autobus. Mala rikša koja zvanično ima mesta za 3-6 putnika bez problema može da poveze njih 15.
Pri ulasku u Rishikesh, prešli smo preko mosta nečega što bi trebalo da bude reka jer joj je korito široko skoro kao Sava, ali je sada samo potočić. Zbog bujica koje nailaza kada se topi sneg sa Himalaja, takvih mesta ima puno u Rishikeshu. Ujutru, ova korita služe kako kolektivni nužnik za hiljade lokalaca iz okolnih slamova i kuća bez toaleta. Oko mostova se gomila smrad sve do dolaska monsuna i bujica sa Himalaja, kada voda opere čitavu Indiju.
Tek je počelo da sviće kada smo stigli u prostorije Yoga Study Center-a. Prostorija za vežbanje je ličila na neki miks fiskulturne sale i pozorišne scene, s tim što je cela jedna strana sale praktično otvorena - duž bočne strane sala je preko cele godine bila zatvorena samo retkim rešetkama koje dozvoljavaju slobodan protok vazduha i propuštaju prve jutarnje zrake sunca. Iznad prednjeg dela sale je galerija u kojoj se nalazi biblioteka i improvizovana prostorija za spavanje. Visoko na sva četiri zida visile su stare fotografije na kojima je Indijac pokazivao asane. Ispod svake od oko stotinak fotografija pisao je naziv asane. To je bio učiteljev guru: "He is 92 years old and is still the most energetic person I know", rekao nam je učitelj u jednom od svojih dugih monologa.
U produžetku dvorišta izlazilo se na terasu iznad Ganga. Ispod terase se nalazilo šetalište dugo nekoliko stotina metara sa jedne i sa druge strane. Ulični lampioni su bili novi i još uvek upaljeni iako je sada već uveliko svanulo.
U sali je već bilo nekoliko vežbača jednako nerasanjenih kao i mi. Jedan momak je ležao na podu sa savijenim i u stranu spuštenim kolenima i skupljenim stopalima koje je vezao kajišem. Na svakom kolenu je stavio po jedan veliki teg kako bi savijena kolena spustio do zemlje i time što više otvorio kukove. Imao je povez preko očiju.
Pored njega se istezala žena. Vrlo brzo formirana je grupa od 15tak ljudi – stranaca i lokalaca pomešano. Stigao je i Rudra Dev i seo na sredinu izdignute bine koja se nalazila u zadnjem kraju sale. Najednom grupa je postala četa a Swami komandant. Izdao je neku nerazumnu komandu i ljudi su lagano krenuli da uzimaju alate za vežbu. Seli smo u lotus položaj i učitelj je krenuo da govori om, praćen molitvom. Nismo znali reči molitve, već smo ih ponavljali po sluhu. Onda je strog glas počeo nerazuno da viče: “Banderjorlegs, banderjorlegz...”. Prvo smo nespretno pokušavali da se uklopimo u naređenja, a onda prasnuli u smeh.
Tih dva i po sata koliko je trajao čas, veći deo vremena Swami je proveo objašnjavajući, vrlo precizno šta je to yoga. Ono malo reči koje smo razumeli na njegovom engleskom sa tvrdim indijskim akcentom nijimalo smisla, tako da smo vreme njegovih predavanja koristili da se odmorimo i opustimo.
Nakon par dana, pokupili smo ključne momente njegovih predavanja: da yoga nije ono što smo mi navikli da radimo – samo niz asana koje se ponavljaju u nedogled, već da je to jedna ozbiljna životna filozofija koja zahteva puno odricanja i još više vežbe.
„Dodjes da spavaš u konforu, jedeš u konforu i treniraš jogu... To nije joga... I radiš 15 dana, platiš 1.000USD i dobiješ sertifikat da si postao učitelj yoge... That's nonsense!“
Deo časa koji se odnosio na praktično vežbanje asana nikako nije ličio na ono na šta smo bili navikli ili očekivali. Nije bilo nikakvog postepenog zagrevanja već nas je Swami postavljao u određene položaje u kojima smo stajali dugo i koje su pripremale telo za asane. U zavisnosti od fizičke i psihičke pripreme svakog od nas, uspevali smo da duže ili kraće ostajemo u različitim položajima. Neke poze su podrazumevale pomoć rekvizita: konopci učvršćeni za zid sa kojih uglavnom visiš naglavačke, bosta (duguljast jastuk), drvena cigla i kajiš.
Posle nekoliko časova smo dovoljno navikli na slaborazumljivi indijski engleski našeg učitelja pa smo brže i bolje ulazili u zadate poze.
Rudra Dev je veoma poznat u Rišikešu jer se dobrovoljno bavi ovim poslom poslednjih dvadesetak godina. Jednom prilikom je spomenuo da je kada je počinjao imao gotovo sto kila i da kada se savije rukama skoro da nije mogao ni kolena da dotakne a kamoli prste na nogama. Buda se pronašao u ovoj priči.
Svakog dana u neko doba u toku časa, dok bi Swami govorio, stariji čovek koji se uglavnom motao po dvorištu bi došao i savio se do nogu našeg učitelja, sklopio ruke na grudi pa na čelo i zatim mu dotakao stopala u znak poštovanja, a potom otišao. Rudri Devu ovaj postupak nije ni na sekund odvlačio pažnju. Ponašao kao da se ništa nije desilo; čak ni dah ne bi zaustavio.
Sličnu stvar bi radili i lokalni studenti po završetku časa. Rudra Dev je i tada ostajao delimično namršten i nezainteresovan.
***
Dnevna rutina nam je postala dosta jednolična ali efikasna. Ustajali smo jako rano, išli na časove yoge u Yoga Study Centre od 7h do 10h, praktikovali dugačke šetnje po Laksmandžuli, trudili se da svakodnevno obiđemo bar jedan ashram ili turističku atrakciju u okolini, hranili se u restoranima sa spiska Lonely Planet-a (nismo bili previše spremni na ekperimentisanje, budući da još uvek nismo bili dovoljno dugo u Indiji kako bi nam se stvorila otpornost stomaka na indijsku hranu). Posebno nam se dopala činjenica da prepoznajemo lokalce na ulici, koji su uglavnom bile naše kolege sa joge. Radili su kao konobari u restoranima ili u radnjama za rentiranje motora. Jedan od njih je bio Hindu sveštenik i Jyotish (astrolog), pa je na Budinu veliku radost a Majin podsmeh ponudio da mu pogleda raspored planeta i naklonost bogova.
Jedna od već pomenutih znamenitosti koja je proslavila ovaj gradić i učinila ga svetskim joga centrom je svakako već pomenuti Maharishi ašram u kom su Bitlsi proveli par meseci i uradili dobar deo svog Belog albuma. To je album od strane pravovernih duboko povezivan sa sublimiranim porukama. Buda se seća kako su kao klinci okretali unazad pesmu Revolution 9 na kojoj muzika ide unatrag a glas ponavlja: Number nine, Number nine. Kada se ploča zavrti u suprotnom smeru, Buda tvrdi (i plaši Majčeta) da muzika ide unapred a glas kaže Turn me on dead man, turn me on dead man.
Da bismo došli do ashrama morali smo da se uspenjemo još jednim isušenim koritom reke. Na zidinama koje su okruživale imanje igrali su se majmuni.
Do ulaska u ashram, pridružio nam se jedan prosjak, jedna amerikanka i njen prijatelj/vodič Indijac.
Nakon demonstrativnog napuštanja od strane Bitlsa, ashram je ušao u period zlatnog razvoja. Njegovu popularnost nisu usporile ni Lenonove otvorene izjave da je Maharishi sitni prevarant i čovek niskog morala koji koristi svoju poziciju za zgrtanje bogatstva i flertovanje sa devojkama (zapravo napastvovanje Mie Farrow), pa ni pesma Sexy Sady sa White Album-a koja otvoreno govori upravo o njihovom iskustvu sa Guruom. Ashram je posle decenija razvoja zatvoren tek krajem 90tih zbog činjenice da je izgrađen na zemljištu koje je pod zaštitom Forest Department-a.
Pre par godina je ponovo otvoren ali samo kao neka vrsta muzeja o kojem niko ne vodi računa ali koji donosi određene prihode od naplate ulaza.
Maharishi je umro pre par godina u dubokoj starosti, nakon što je uspeo da nakupi bogatstvo koje se procenjuje na oko 2 milijarde dolara.
***
Buda je pokušavao da se odupre mislima da je trebalo da kupimo jedan Royal Enfeld i tako prestanemo da glumimo turiste, već da se uozbiljimo i ozbiljno krenemo putevima indijskim. To takođe nije ništa novo i posebno jer su Enfildi rasprostranjen vid putovanja po Indjij: tačno se zna gde je najbolje kupiti i gde ga na kraju putovanja prodati. Leh (najviši grad na Himalajima) je mesto gde su cene motora najjeftinije, dok je Goa tradicionalno mesto za prodaju motora gde se nakon par meseci vožnje na čitavom poslu može i zaraditi. Desetak godina star ali kompletno sređen Enfild se može kupiti za manje od hiljadu dolara. Svuda unakolo je bilo radnji koji su rentirali i popravljali motore. Iako udaljen od Leha, Rišikeš se svejedno smatra za jedno od boljih mesta za kupovinu polovnog motora. Budi se želja pojačala nakon što nam je kolega sa joge, Gudu, pozajmio svog Enfilda da se provozamo. Gudu ga ceni 1.000USD i tvrdi da nema potrebe za dodatnim ulaganjima. Međutim, nije mu radila prednja kočnica, neki delovi su mu bili uvijeni selotejpom i nije imao levi retrovizor, što se u indijskom sistemu vožnje i nije pokazalo kao veliki problem.
Dodatne informacije o Enfildima smo dobili od grupe Kazahstanaca koje smo sreli jednom prilikom na večeri u restoranu pored hostela. Kažu da su Enfieldi dobri za putovanja do par stotina kilometara. Ako bi se išlo na duže relacije, onda je isplativije i komotnije staviti motor na voz. Put od Rishikesha do Goe kažu da bi trajao između 7 i 10 dana i zbog lošeg puta zahtevao bi punu koncentraciju vozača.
Svaki dan smo se zabavljali obilaskom radnji za popravku Enfield motora i razgovarali o cenama i kvalitetu. Ipak, daleko smo bili od odluke da kupimo jedan.
***
Za solidno razvijenu logistiku (flaširana voda, toalet papire i sprej za komarce mogu se kupiti na svakom ćošku iako nisu deo Indijske kulture) zaslužan je veliki broj putnika koji dolazi iz čitavog sveta. Bilo nam je zanimljiva činjenica da su drugi putnici uglavnom mislili za nas da smo Izraelci. Nebrojano mnogo puta su nam prilazili (posebno Maji) i razgovor započinjali na hebrejskom.
Izraelci su ubedljivo najprisutniji putnici kroz sever Indije. Skoro svaki turistički restoran je u svojoj ponudi, pored kontinentalne i indijske kuhinje, nudio i izraelsku. Pošto smo se prvi put podružili sa jednom vrlo simpatičnom grupicom Izraelaca , dobili smo pojašnjenje zašto je to tako. Naime, u Izraelu je i dalje na snazi zakon po kojem je svako lice koje navrši 18 godina (ukoliko ide na studije onda malo kasnije) obavezno da odradi vojnu službu: devojke dve, mladići tri godine. Poslednjih godina u Izraelu raspostranjeno je da po završetku vojske izraelski mladići i devojke putuju po svetu. I to obično rade nekoliko meseci do godinu dana, a onda se vrate i započnu karijere. Indija je dovoljno blizu, dovoljno jeftina, dovoljno puna hashisha i dovoljno Shanti Shanti, čime predstavlja lek za ratom, agresijom i terorom napaćenu dušu mladih Izraelaca.
Ova simpatična ekipica Izraelaca nam je između ostalog otkrila i da je besmisleno jeftina cena smeštaja koju plaćamo zapravo skupa, tako smo ispregovarali smanjenje cene na 1,5€/noć/osobi i razvili misao o tome da ma koliko jeftino izgledalo, sve može biti još jeftinije.
***
Nakon nedelju dana redovne joge u Yoga Study Center, rešili smo da obiđemo ashram preporučen od strane navarenog Amera.
Usput smo svratili do knjižare i kupili nekoliko knjiga od kojih, za dalje putovanje i razumevanje indijske kulture i filozofije, veoma značajnu knjigu Yoga and the teaching of Krishna, profesora Ravi Ravindre. Pored ostalih spiritualnih vodiča za bolju karijeru, seksualni život, podizanje dece, bračnu harmoniju, umeće prodaje, pregovaranja etc, našla se i knjiga malog Swamija kojeg smo posetili pre par dana. Knjiga je izgledala kao da je priprema za štampu rađena u Wordu. Na prvih par strana Swami je okačio biografije raznih Indijskih, živih i mrtvih gurua i zahvalio im se za uticali koji su ostvarili na njegov razvoj (To je izgledalo dovoljno zanimljivo kao kada bi lokalni politički funkcioner na prve strane svoje knjige stavio biografije Kardinala Rišeljea, JFK-a, i Zorana Đinđića).
A onda je usledila njegova biografija na 3 strane koju otvara rečenica u trećem licu: Niko ne može sa sigurnošću da kaže kada je tačno rođen Swami.
Mnogo nas je zasmejala ova misterioznost, posebno ako se uzme u obzir činjenica da nam je rekao da ga je majka naučila da su žene mnogo komplikovanije od muškaraca. Prosto se nametalo pitanje:
- Zašto ne bi pitao majku o datumu svog rođenja?
Moze da podnese zahtev za izvod iz maticne knjige rodjenih - http://www.formular.rs/wiki/Izvod_iz_mati%C4%8Dne_knjige_ro%C4%91enih_-_Kosovo_Polje
ReplyDelete